Železnički radnici na proslavi 1. maja 1922. godine

Narodna skupština Srbije je još 1908. godine donela Zakon o izgradnji nekih pruga, među kojima je i pruga Čačak - Gornji Milanovac - Lajkovac. Ubrzo su prikupljene ponude za trasiranje pruge. Najpovoljnija je bila ponuda Dušana Božića i Đ. Zlatkovića, inženjera iz Beograda. Oni su u rekordnom roku, za samo mesec dana izvršili trasiranje.
Na licitaciji za građenje pruge juna 1911. godine, bili su najpovoljniji Stanojević i kompanija i Sreten Sretenović sa kojima je sklopljen ugovor i radovi su ubrzo otpočeli. Pruga je bila podeljena na dve sekcije od kojih jedna u Gornjem Milanovcu sa šefom sekcije inženjerom Tihomirom Đorđevićem.
Naredne 1912. godine, Uprava za građenje pruge naručila je gvozdene mostove kod češke firme Fanta i Ireš iz Praga koji su za kratko vreme isporučeni i montirani.
Dalja gradnja prekinuta je zbog ratova.
Ova pruga bila je za okupatora vojnički izuzetno važna. Zbog toga su austro ugarske vlasti, koristeći svoju vojsku, odmah nastavile njeno građenje i počeli je koristiti na određenim relacijama. Gradnja pruge trajala je skoro sve vreme okupacije da bi pred kraj bila puštena u saobraćaj čitavom dužinom, ali samo za vojne potrebe.
Prilikom povlačenja 1918. godine neprijateljske trupe su za sobom ostavile pravu pustoš. Šine i mostovi su eksplozivom dignuti u vazduh, zgrade spaljene i do temelja porušene, a tuneli zatrpani. Odmah posle rata preduzete su akcije na popravci pruge. Radovi na popravci i dovršenju pruge trajali su sve do sredine 1922. godine, kada je ponovo, po deonicama, konačno puštena u rad.
Zadnji voz na ovoj pruzi prošao je kroz Milanovac 31. decembra 1969. godine kada je pruga ukinuta.

Železnička stanica - sastajalište

Od izgradnje pruge uzanog koloseka "Ćire" (1922) Železnička stanica je za građane ovog grada imala specifičnu i značajnu ulogu. Doček i ispraćaj svakog putničkog voza doživljavana je kao svojevrstan događaj.
U nedostatku drugih oblika zabave i razonode, građani su gotovo masovno, posebno mladi, izlazili na stanicu. Doček i spraćaj voza je bio i povod da se ljudi vide, popričaju, dogovore i saznaju, prime i upute pozdrave i poruke, sačekaju dnevnu štampu ... drugim rečima, stanica je bila jedinstven kontakt sa svetom.