U svojoj dugogodišnjoj istoriji Srbi su imali više dinastija:

- Nemanjiće, Kotromaniće, Lazareviće, Brankoviće, Crnojeviće, Petrović - NJegoše, Karađorđeviće i Obrenoviće.

Nijedna srpska dinastija nije istoriografski obrađena, ni u celini, ni u pojedinostima. Ne može se reći da većina naših vladara nema urađene biografije, ali se ni jedan istoričar nije usudio da ih pretoči u dinastijsku istoriju.

Koliko je tek srpska istoriografija udaljena od proučavanja novih pojava koje na razne načine prate vladare jednog doma - dvor, dvorska pravila, dvorske ustanove, svakodnevni život članova vladarskog doma, znake vladarskog dostojanstva, čin miropomazanja i krunisanja, vladarevu vlast i zvanja (knez, kralj, car, vožd, despot), vladarevu garderobu i lične predmete, presto, nasleđivanje prestola, prestolonaslednika, namesništvo, porodično imanje, vladarsku ideologiju, politički život i slično. Osnovna obaveštenja o tome ne mogu se naći ni u enciklopedijama, niti u enciklopediskim priručnicima. Time se niko nije bavio ni u vreme vladavine kraljeva, niti u doba republike.

Obrenovići su, kao i Karađorđevići, dali srpskom rodu pet vladara

kneževe: Miloša (1815 - 1839, 1858 - 1860), Milana (1839) i Mihaila (1839 - 1842, 1860 - 1868)

kraljeve: Milana (1868 - 1889) i Aleksandra (1889 - 1903).

Vladalački dom Obrenovića, dakle ulazi u red najzaslužnijih porodica u celokupnoj našoj prošlosti. Na prestolu Kneževine i Kraljevine Srbije sedeli su 72 godine. Bili su vladari Srbije u dva perioda (1815 - 1842 i 1858 - 1903), a Karađorđevići vladari Srbije i Jugoslavije u tri (1804 - 1813, 1842 - 1858. i 1903-1945). Vladavina Obrenovića neposredno je vezana samo za Srbiju, vladavina dinastije Petrović - NJegoš samo za Crnu Goru, dok su Karađorđevići uspeli da budu i vladari Hrvata i Slovenaca.

Obrenovići su negovali srpstvo i bili su obuzeti srpskom idejom i ujedinjenjem srpstva, uz blagi izuzetak kneza Mihaila u vreme njegove druge vladavine. Južnoslovenska, a potom i jugoslovenska ideja i država u neposrednoj su vezi sa Karađorđevićima. Ovakvo opredeljenje upućuje na najveću razliku u politici dveju dinastija.

Od tri novovekovne srpske dinastije, Obrenovići su poslednji ušli u srpsku istoriju, a prvi izašli iz nje. Obrenovići su tri godine duže bili na prestolu od Karađorđevića, a kad je reč samo o vladavini Srbijom, punih trideset godina. Novovekovna srpska država postojala je 115 godina, od toga Obrenovićima pripadaju 72, a Karađorđevićima 42 (Godina 1814. nije uzeta u obzir). Petrovići - Njegoši, kao crkveni i svetovni poglavari, znatno duže su vladali od obe srbijanske dinastije (1683 - 1918).

U prvom periodu vladavine Obrenovića (1815 - 1842) i početkom drugog (1858 - 1860) na prestolu su bili kneževi iz Miloševog ogranka, a potom, od 1868. do 1903. potomci Jevrema Obrenovića. Prvi su nosili samo titulu kneza , drugi su uspeli da steknu kraljevsko zvanje.

Miloš Obrenović je privremeno prihvatio titulu vožda u vreme Drugog ustanka, ali ju je brzo zamenio kneževskim zvanjem. Narod ga je priznao za naslednog kneza 1817. i 1827, a porta Hatišerifom i Beratom iz 1830. godine. Tim javnopravnim aktima utemeljeni su i srpska država i dinastija Obrenovića. Kao lični znak kneževske vlasti, sultan je uz Hat i Berat, poslao knezu Milošu hervaniju. Sultan je iskazao svoju milost i poverenje istim poklonom i 1835. godine, kada ga je knez posetio u Carigradu.

Zahvaljujući sticanju nezavisnosti (1878), tertorijalnom proširenju (1831 - 1833, 1878), potpunijem uključivanju Srbije u međunarodne odnose i večnoj želji da bude predvodnik balkanskim narodima, knez Milan je posle jednog neuspelog pokušaja u vreme srpsko-turskih ratova, uz podršku Austro-ugarske, Srbiju proglasio Kraljevinom, postavši tako naš "prvi kralj posle Kosova" (1882).

Za razliku od Karađorđevića, vladari iz kuće Obrenovića vladali su relativno dugo. Ako izuzmemo kneza Milana Obrenovića drugog, koji je vladao 26 dana (1839), oni su na prestolu sedili u proseku po 24 godine. Knez Miloš i knez Mihailo dva puta su bili srpski vladari. Kratkotrajnije su bile samo prva vladavina kneza Mihaila i druga vladavina kneza Miloša. Kad se izuzme prinudno abdiciranje kneza Miloša u korist sina Milana (1839), preostaju dva nasilna obaranja Obrenovića sa vlasti. Oba puta su ih nasledili Karađorđevići koji nisu bili neposredno umešani u bunu 1842. i prevrat 1903. godine (Vučićevu bunu organizovali su i izveli ustavobranitelji, a majski prevrat vojni i civilni zaverenici). Gorke dane izgnanstva dva eks-kneza, Miloš od 1839. i Mihailo od 1842. do početka 1859. godine, provodili suuglavnom na svojim dobrima u Vlaškoj, Austriji, i Ugarskoj. Izgnanički period Obrenovića znatno je kraći od prisilnog boravka u inostranstvu suparničke dinastije Karađorđevića.

Starina kneza Miloša Teodorovića - Obrenovića živela je u Gornjoj i Srednjoj Dobrinji, u Crnogorskom srezu Užičke nahije. O precima dinastije malo se zna. Praded prvog srpskog novovekovnog kneza zvao se Miloš i imao je dva sina, Mijajla i Gavrila. U Dobrinji i danas žive Gavrilovi potomci.

Od Mijajla ide porodična žica dinastije Obrenović. Njegov sin Teodor otac je kneza Miloša. Majka kneza Miloša, Višnja, bila je udata za Obrena Martinovića, a potom za Miloševog oca Teodora Mihajlovića. Iz njenog prvog braka je vojvoda Milan Obrenović, od kog je polubrat Miloš preuzeo prezime. Tokom prve vladavine on je neko vreme, koristio dvojno prezime Teodorović - Obrenović. Knez se postepeno odricao prvog dela dvojnog prezimena, pa je tako otpalo pravo, a ostalo usvojeno prezime, za njega dinastiju i celu porodicu. Dinastije, inače, nose ime po svom rodonačelniku i osnivaču.

Dinastija je uži pojam od vladalačke porodice. Nju čini vladar sa suprugom i decom. Ustavima i zakonima rešeno je pitanje nasleđivanja prestola, najvažnije za dinastiju, pa se shodno principu primogeniture (prvorodstva), usvojenom kod nas tačno znalo ko čini dinastiju. Posle vladara, najvažnija ličnost jeste prestolonaslednik. Kad vladar nema prestolonaslednika, siguran je znak da se dinastija gasi. Obrenovići su zapali u tu bolnu krizu dva puta. Knez Mihailo i kralj Aleksandar nisu imali poroda, pošto keginja Julija i kraljica Draga nisu mogle da rađaju. Kriza nasleđa prestola i za vreme kneza Mihaila rešena je prenošenjem krune na pobočnu liniju Obrenovića. U slučaju kralja Aleksandra takva mogućnost nije postojala, jer je on bio poslednji muški izdanak.

Obrenovići su imali samo dva u punom značenju ovog pojma prestolonaslednika Milana, sina kneza Miloša i Aleksandra. Knez Mihailo, pre dolaska na presto nije bio prestolonaslednik kao ni knez, odnosno kralj Milan. Vaspitanji i obrazovanju prestolonaslednika ne samo kod Obrenovića, nego i kod Karađorđevića, nije pridavana pažnja adekvatna budućem vladarskom zvanju. Oni su imali vaspitača, ali njihov program vaspitanja nije dobio neophodan nivo. Kad je knez Milan posetio ruskog cara u Livadiji (1871), organizovan je bal u njegovu čast. Careva kći poželela je da pleše sa srpskim knezom, ali se ispostavilo da on nezna da igra.

Uvođenje u vladarsko dostojanstvo najčešće se vršilo izborom i proglašenjem, da bi se potom obavio čin miropomazanja i krunisanja. Pre donošenja ustava, u kojem je uvek jedan odeljak posvećen vladaru i načinu stupanja na presto, taj čin obavljao se shodno srednjevekovnim običajima, ukoliko su bili poznati u postojećim prilikama i mogućnostima. Obrenovići su dolazili na presto izborom (knez Miloš, knez Mihailo), prenošenjem prava nasledstva (knez i kralj Milan) i nasledstvom (knez Milan, kralj Aleksandar).

Nijedan Obrenović nije bio krunisan. Samo se kralj Milan zanosio tom idejom u vreme proglasa Srbije Kraljevinom (1882). U Beču se čuvala jedna kruna za koju se pogrešno verovalo da je pripadala kralju Milutinu. NJu je Milan Obrenović tražio od cara Franje Josipa, i ne dobivši je, odustao je od krunidbenog čina. U našoj novovekovnoj istoriji samo je jedan vladar krunisan - kralj Petar Prvi Karađorđević (1904).

Pošto nisu uspeli da ostvare krunisanje, Obrenovići su činu miropomazanja pridavali veliki značaj. Skoro svi vladari iz obe dinastije bili su miropomazani. Nezna se da li su sveto miro primili Karađorđe i knez Milan (1839). Svi ostali su stupanjem na presto miropomazani - primajući "pečat dara Duha Svetoga", tu premudrost, blagodet, seme Božje i silu Božju.

Naš prvi miropomazani vladar novog veka. Sutradan posle čitanja Hatišerifa i Berata Obrenovića je u Beogradu miropomazao mitropolit Melentije, prema naročito pripremljenom ceremonijalu (13.12.1830 god.). Činu miropomazanja posvetili su više pažnje i dali mu veći značaj poslednja dva Obrenovića. Knez Mihailo (17.03.1840.god.), a knez Milan (5.07.1868.god) primili su sveto miro u sabornoj crkvi u Beogradu, a kralj Aleksandar u Žiči 2 jula 1889 godine.

Sve do sticanja nezavisnosti Porta je potvrđivala srpske kneževe beratima. Osim kralja Aleksandra, svi Obrenovići dobili su sultanov berat. Sem ovog pravnog akta sultani su srpske kneževe obdarivali još i hervanijom (Manteau de ceremonie), plaštom, ogrtačem, osobitim znakom kneževske vlasti. Nažalost, nemarni Srbi nisu sačuvali ni jedan berat i ni jednu hervaniju.

Knez Mihailo uveo je više novina u pogledu dinastijskih prava i pravila. On je znatno uzdigao ustanovu vladara iznad naroda, ali i diplomatskih predstavnika stranih država. Čim je stupio na presto dao je da se odštampa knjiga dvorskog ceremonijala. Ne samo da je zaveo dvorska pravila, već se i na ulici znalo kako treba dočekati vladara. Svečanim formama on je pridavao veliki značaj. Knez Mihailo je prvi novovekovni srpski vladar ne samo po volji narodnoj, već i po "milosti Božjoj", čime se znatno primakao srednjevekovnim normama. U tome su ga sledila poslednja dva Obrenovića. Knežev rođendan, državni i crkveni praznici (sv.Andrj Prvozvani, Cveti, Božić..) svečano su obeležavani prema unapred pripremljenim programima.

Obrenovići su bili veliki tvoritelji i graditelji. Za njihove vladavine Srbija je postigla velike uspehe - postala je država, vazalna (1830), nezavisna (1878), kraljevina (1882), uz ne mala teritorijalna proširenja. Bila je pravna i ustavno uređena država. Ako izuzmemo ustavna akta iz prvog ustanka, svi ustavi novovekovne Srbije doneti su za vladavine Obrenovića (1835, 1838, 1869, 1888 - 1903. vraćen sa malim izmenama - i 1901). I u svetskoj istoriji retki su primeri da je za relativno kratko vreme vladavine jedne dinastije doneto toliko ustava, a da su njeni vladari, svi odreda, bili apsolutisti, hitri, nažalost, i pri njihovim suspendovanjima. Ipak, blagi nagoveštaji parlamentarizma ostali su i pre donošenja jednog od najnaprednijih ustava u Evropi, onog iz 1888. godine, koji je uveo parlamentarnu vladavinu u Srbiji.

Bez političkih stranaka nezamisliv je parlamentarni sistem. Iako su političke stranke počele da nastaju još za druge vladavine kneza Mihaila, one su formalno osnovane tek 1888. godine. (Radikalna, Napredna i Liberalna). Kruna je bila skoro u stalnim sukobima sa radikalima, povremeno Liberalima, a retko sa Naprednjacima. Saradnja sa Liberalima bila je izrazita sedamdesetih, a sa Naprednjacima 80-tih. Poslednja decenija 19. i početak 20. veka obeleženi su kraljevim ličnim režimom i neutralnim vladama, uz male izuzetke. Iako su im Liberali bili digo odani, Obrenovići su radije sarađivali sa Naprednjacima i ličnostima izvan stranaka. Radikalima su prebacivali da nemaju izgrađen državni rezon i nerado su im poveravali da sastave vladu.
I sami netrpeljivi i nestalni, Obrenovići su, naročito poslednja dva vladara iz ove kuće bili veliki protivnici stranačkih borbi i trvenja, pa su olako zabranjivali rad stranaka. Kad su stranačke euforije i sukobi ugrožavali presto, oni su odlučno ulazili u obračun sa njima, kao što je bio slučaj sa Radikalima u vreme Timočke bune (1883). Borba između Obrenovića i Radikala bila je duga, uporna i burna. Posle neuspelog Ivanjdanskog atentata na kralja Milana (1899), kad je slomljen Nikola Pašić, učinilo se da je dinastija odnela konačnu prevagu. Na razmeđu vekova dinastija je ojačala svoje pozicije, a stranke su bile pocepane i rasturene. Obrenovići su uspeli, mada privremeno, da stišaju stranačku borbu i obuzdaju stranačke strasti, ali su se i oni u toj borbi istrošili i zamorili.

Obrenovići su, kao graditelji, podigli za sebe i za državne potrebe mnogo vrednih zdanja. Knez Miloš je u tome prednjačio. Vuk je pisao da je Obrenović "pogradio dvore po celoj Srbiji, i živi kao kakav pravi zemaljski bog". Za njegove prve vladavine sagrađeno je ili obnovljeno oko 400 crkava. U Srbiji su podignute najlepše zgrade krajem 19. veka., za vladavine kralja Milana i Aleksandra. Lik svake varoši i grada u našoj zemlji po njima je prepoznatljiv. Mnoga zdanja iz njihovog doba i danas korisno služe rodu i otečestvu: dvorci, crkve, školska i administrativna nadleštva.

IMOVINA

Istorijski izvori kazuju da su Obrenovići početkom 19. veka živeli u "najvećem siromaštvu". Knez Miloš je stekao ogromno bogatsvo za vreme svoje prve vladavine. Do njega je došao sakupljanjem poreza, zakupom skela i trgovinom. Kad je napuštao Srbiju 1839. godine, u njegovoj blagajni bilo je 355 dukata carskih više nego u državnoj kasi. Knez Miloš je, od pukog siromaha, postao toliko bogat da je bio spreman da daje pozajmice turskom sultanu.

I njegova nepokretna imovina bila je velika, a skoncentrisana je na pet područja - Crnuća, Kragujevac, Požarevac, Beograd i Topčider. U svim ovim mestima podigao je više konaka, koji su mu služili kao dvorovi i crkve, osim u Crnući. NJive, livade, vodenice, valjavice i šume Obrenovići su posedovali još u nekoliko mesta u Srbiji.

Nepokretna dobra Obrenovića u inostranstvu bila su nešto veća. Godine 1868, kad se delila imovina blaženopočivšeg kneza Mihaila, pronađene su u njegovoj kasi obligacije sa 22 mošije (feudalno dobro) u Rumuniji. Najveći posedi i najviše prihoda donosile su im mošije Pojana, Herešti i Mavrodin, u kojima su Obrenovići imali lepe dvorove i pridvorne crkve. Mošija Jevrema Obrenovića bila je manasija, a kralja Milana Naraštešte.

Osim u Bukureštu, Obrenovići su imali više zgrada u Beču, u kojim je knez Mihailo imao fabriku cigli. Nezna se tačno kolika su dobra imali u Donjoj Austriji, ali se zna da su u Ugarskoj posedovali veliko dobro Ivanku (1856).

Od 1835. godine vladari ove kuće dobijali su izdržavanje od države u vidu civil-liste. Knez Miloševa civil-lista iznosila je 1.200.000 groša, odnosno 9,8% državnog budžeta. Iznos civil-liste menjao se, naročito proglasom kraljevine.

Obrenovićima su pripadale i mnoge vredne dragocenosti. Kad je knez Mihailo ubijen, u njegovoj zaostavšiti našlo se ordenja, satova, krstova, sablji, burmutica, nisk bisera, prstenja, dugmadi, čaša, takuma i sl., u vrednosti od 146.682 dukata carska. Najvredniji predmet u toj kolekciji bila je sablja koju je srpski narod poklonio knezu Milošu 1835. godine, kao uzdarje za darovani Sretenjski ustav i ukidanje feudalizma. Ona je procenjena na 45.000 dukata carskih. Kad su nestali sa istorijske pozornice, njihove dragocenosti su rasturene i najvećim delom ne nalaze se u Srbiji.

Vladari iz kuće Obrenović bili su milostivi, čak i knez Miloš. Svi su činili velike poklone u novcu crkvi, sirotinji, mnogim kulturnim ustanovama, kao što su Narodno pozorište i Narodni muzej, ali i pojedincima, među kojima je Vuk Karadžić bio najpovlašćeniji. Knez Mihailo je deo očevog bogatstva potrošio u dobrotvorne svrhe. Knez Miloš je poklonio Univerzitetu u Atini veću sumu novca i postao njegov dobrotvor, a kraljica Natalija podarila je Univerzitetu u Beogradu posle ubistva sina, kralja Aleksandra, kraljevski domen u Majdampeku, veličine 7.777 hektara. Od svih Obrenovića, knez Miloš je i najviše stekao i najviše sačuvao imovine, koju je nekako uspeo da održi knez Mihailo. Potom je ona podeljena između kneza Milana, Perka Bajić i barona Fedora i Mihaila Nikolića (1868). Prvom je pripala imovina u Srbiji, a potonjim u inostranstvu. Knez i kralj Milan, iako je nasledio solidnu imovinu, za sve vreme svoje vladavine i svog života kuburio je sa novcem. Znatnu količinu novca potrošio je u kupovini umetničkih predmeta, ali i na kocki. Dok je knez Miloš potkupljivao svojim novcem turske velikodostojnike, čak i sultana, dotle je kralj Milan pozajmljivao od padišaha.

Posle 1903. pokretna i nepokretna dobra Obrenovića su rasturena, a njihova dela zaboravljena. Tama zaborava nadvila se i nad njihovim grobovima.

PRIJATELJI I NEPRIJATELJI

Srbi nisu bili ravnodušni prema dinastiji Obrenović, za sve vreme njenog postojanja. Obrenovići su imali i velike prijatelje i velike neprijatelje. Prvi su im bili verni do samopožrtvovanja, drugi nepomirljivi do krajnosti. Od srpskih državnika i političara niko im nije bio tako odan i koristan kao Jovan Ristić.
Osim toga što je dugo bio predsednik vlade i ministar, on je u dva maha obavljao namesničku dužnost maloletnom Milanu (1868 - 1872) i maloletnom Aleksandru (1889 - 1893). U to kolo ulazi i čitava plejada dostojanstvenih u gospodstvu naprednjačkih političara, sa Milutinom Garašaninom na čelu. Radikali su bili njihovi zakleti protivnici, Nikola Pašić, Barjaktar, a Đorđe Genčić fatalan političar.

OBRENOVIĆI -KARAĐORĐEVIĆI

Karađorđeviće odlikuje ratobornost i smelost velikih pregnuća, Obrenoviće državotvornost i duboka politička pronicljivost. Karađorđevići su zatočenici srpske herojske vertikale, Obrenovići državotvorne ideje. Strast i umešnost vladanja bila je znatno razrađenija i prefinjenija kod Obrenovića nego kod Karađorđevića.

Za razliku od Karađorđevića, Obrenovići su na presto dolazili mladi - kralj Aleksandar u 13. knez i kralj Milan u 14, knez Mihailo u 16, knez Milan u 20, a knez Miloš u 33. godini života. Naši vladari su mladi i silazili sa prestola. Knez Mihailo je bežao pred Vučićem (1842) kada je imao 19, a ubijen je u 45., kralj Milan se odrekao prestola u 35., umro u 47., dok je poslednji Obrenović, Aleksandar, lišen života u 25. godini. Ispod srpske krune lepršala se mladost, a kada se maladost naših novovekovnih vladara bitno je uticala na formiranje njihove ličnosti, vladrske ideologije i političkog života u zemlji.
Bio je to samo blag nagoveštaj onog što su Obrenovići uradili za Srbiju i Srbe, a čime su im se Srbi odužili. Moramo se Božje pravde radi upitati? Nije li mali greh što su se kosti Milana Obrenovića, rudničkog vojvode, komandanta i savetnika nalazile do 1995. godine u Hereštiju (Rumunija) iako jedan grad nosi njegovo ime, a njegovi građani ponose se što su Milanovčani. Zar može neko danas da ostane ravnodušan pri pomisli da je spomenik Knjazu serpskom Milošu Obrenoviću, bio "uhapšen" i držan u kavezu. A iz straha da se ne povampiri taj strašni kodža Miloš, sablja mu je, čak dva puta lomljena, slučajno ili namerno, svejedno je. Prvi put je, tada i ovde, Miloš Veliki bio nemoćan pred Srbima. A Crnuća, Zasavica ... , no i ovo je dovoljno. Nemožemo se oteti utisku o srpskoj nemarnosti, izuzetno negativnoj narodnoj karakternoj osobini, koju moramo sistematski suzbijati. Samo zato su ove reči i napisane.

Budući da većina Srba nezna gde sve počivaju kosti Obrenovića, navodimo mesta grobova srpskih vladara i vladarki, iako smo podatke o tome uneli u rodoslov.

Knez Miloš i knez Mihailo počivaju u Sabornoj crkvi u Beogradu.
Kneginja Ljubica i kralj Milan u manastiru Krušedol
Kneginja Julija u Beču
Knez Milan, kralj Aleksandar i kraljica Draga u crkvi Sv.Marka u Beogradu
Kraljica Natalija u Lardiju (Francuska)
Kosti ostalih članova ove zaslužne porodice rasuta su po raznim mestima Srbije, od Dobrinje do Novog Sada.